Poezija

NE UBIJAJTE REKE

Ne ubijajte reke tako vam Peruna,
tako vam boginje Vesne, Svetovida,
na ubijajte reke, mole slavuji,
ne ubijajte mole vas kosovi i žune,
ne ubijajte to lepote čudo,
maticu koja kao vreme huji,
ne ubijajte reke uludo.

Ne ubijajte,
moli se pod bukvom vrutak,
moli se u viru drveni belutak,
mole se mahovine zelena runa.
U reci se kupa boginjica Vesna,
njome plove splavovi Svetovida,
ona se preliva kao perje žuna.

Reke su ljubimice sedoga Peruna,
ne ubijajte njihov šum i žubor,
ne ubijajte, tako vam pesnika,
reka je nebesnica,
ne ubijajte je, tako vam zvezda i ptica.

Desanka Maksimović

POHVALA SVETU

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju
Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama
Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Branko Miljković

MRTVA LUKA

Znam, ima jedna mrtva luka
i tko se u njoj nađe
čuti će ujutro pjevanje ćuka
i vidjet će umorne lađe.

Brodovi u njoj vječito snivaju
kako se brodi
al' njihova sidra mirno počivaju
u plitkoj vodi.

I tako u snovima gledaju sreću
a plovit se boje.
Na jarbole šarene zastave meću
i stoje.

Dobriša Cesarić

ZA SVE SU KRIVA DJETINJSTVA NAŠA

Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova
i s nama rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti
našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.
Dva netaknuta oka. I srce
u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno
i ranjavao naša čela
zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjem u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi.

Otežale i tužne.

Vesna Parun

TRIDESET GODINA PUTOVANJA

Anđele, pogledaj natrag kući
i plači;
no meni pusti da budem jači;
ja neću ući.

Mrzi me da gledam svoju mladost.
Mrzi me da me prošlost veže.
I u bijedi ima radost
što nema mreže.

Ja nemam mreže, ja nemam veže.
Ja gubim sebe desetljeća.

Ima u meni pomama cvijeća,
i još imam ravnoteže.

Čemu se vraćati na stara mjesta ?
Ja mrzim groblja i starinu,
i cijenim svjetlo i širinu:
postoji cesta.

Imaju kuće stare i nove.
Tuđe.
Ja nemam kuće.
Ništa me ne zove.

Trideset godina putovanja,
brda prokletstva.
Bez posla i bez zanimanja,
bez sredstva.

Sotono, ne daj mi kući.
Anđele, plači.
Ja stradam, ja sam jači.
Ja neću ući.

Tin Ujević

PUTOVANJE

Putujem
i drum takođe putuje

...drum uzdahne
dubokim tamnim uzdahom
za uzdisanje vremena nemam
putujem dalje

ne spotičem se više
o usnulo kamenje na drumu
putujem lakši

ne zagovara me više
besposleni vetar
kao da me ne primećuje
putujem brže

misli mi kažu da sam ostavio
neki krvav, neki potmuo bol
na dnu ponora za sobom

za razmišljanje vremena nemam
putujem

Vasko Popa

PREDOSEĆAJ

U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću da pođem, poput ciganina,
Kroz Prirodu - srećan kao s nekom ženom

Artur Rembo

TIŠINA

Zaboravljeni predeo u proplanku dugom,
obale pod teškom tišinom i travom.
Tu večernje vode huje tihom tugom,
a žalosne vrbe šume zaboravom.

U zelenoj jasnoj pomrčini granja,
tu nađem samoću, u ćutanju večnom,
bledu, pokraj reke: tu sedi i sanja,
i ogleda lice u modrilu rečnom.

Ko zna od kad tako. No u nemom dolu,
glas pane li samo u ta mesta čista,
sva tišina teško uzdahnu u bolu:
Refren patnje ode od lista do lista.

Jovan Dučić

Kao bašta...od aprila do septembra

Ne razumem se ja
u ovo kamenje što miruje,
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški
imao obraza da ostanem
ovom svetu u gostima.

Šta inače da radim,
ovako divno pogešan
sa ovih milijardu ptica
u mojoj krvi i kostima.

Možda postoji molitva
koja sve rešava
i sve prašta?

Možda i u kockama
uzidanim u drumove
živi nekakav nemir,
neprestan
i dug?

Ali šta ćemo,
kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta,

od aprila do septembra,
pa od septembra do aprila,

i onda ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

M. Antić

TUŽALJKA KIŠE

Agvačero
muzičaru lepi
u podnožju drveta gola
među harmonijama izgubljenim
kraj uspomena naših poraženih
među rukama našim svladanim
i narodima čudne snage
ostavili smo oči svoje da vise
i rođeni
drešeći čvor bola jednog
plakali smo.

Eme Sezer

NEPOVRATNA PESMA

Nemoj nikad da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš,
nemoj da mi nešto petljaš,
nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bežim bez povratka,
nikad neću unatrag,
sta li znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
tu je ono čemu možeš srce dati,
al' ako se ikad vratiš
moraš znati,
tu ćeš stati i
ostati.
Očima se u svet trči
glavom rije mlako veče,
od reke se dete uči,
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem
i od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
da u tebi večno klija
i čavrlja tvoj početak.
Ti za koren nisi stvoren
ceo svet ti je otvoren,
ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš nemoj stati
mahni rukom i odjuri.
Ko zna kud ćeš,
ko zna zašto,
ko zna šta te tamo čeka,
ove su želje uvek belje,
kad namignu iz daleka,
opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio,
zato leti, sanjaj, trči ...
Stvaraj zoru kad je veče,
nek' od tebe život uči
da se peni i da teče
budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo
pa kad kreneš - kreni ludo,
da se peni i da teče
budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malopa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo čka
u maglama iz daleka,
al' ako se i pozlatiš,
al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško platiš,
uvek idi samo napred,
nemoj nikad da se vratiš.

Miroslav Antić

DOBRA MLADA VREMENA

Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

Jacques Prevert

PUTOKAZ

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...

Miroslav Antić

SAMOĆA

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih želja
od lepote, izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Duško Trifunović

vreme,tišina,Poezija