Fotografija je moj hobi. Priroda, apstraktna fotografija, sve na blogu iz ove oblasti je originalno.
Volim lepe misli. Mudre izreke i citati su mi takođe omiljeni. Oslikane izreke su moja igra.
Želim da naučim nešto novo: web dizajn, grafički dizajn...
To su razlozi postojanja ovog bloga.
Igra i učenje.
U orahovoj ljusci ljujljuškam se na lelujavoj površini vode i uživam u trenutku.
Ne znam šta je gore, dalje od plave atmosfere,
ne znam šta je dole, dalje od ogledala površine.
Samo jedan ovako proživljen tren dovoljan je da shvatim suštinu života.
Ne znam što mi tvoje reči baš toliko znače, što mi tope led sa duše??? I ne znam zašto mi se sada plače i što me noćas suze guše... To mešaju se sreća i tuga, jer kažu posle kiše naiđe duga... To ti si znam, jer snove bojiš u šareno... ljubim to tvoje oko sneno... i osmeh dragi... moje milo, što dade mi neke nade zračak... tu mi je kraj tebe noćas srce usnilo... kao na livadi cvetnoj maslačak, da me nežno kroz snove ljubiš... molim te zoro... nemoj da me budiš!!!
Otkad je života, otad je i smrti, tu nema prigovora, takav je red i zakon. Prirode, Boga, svemira, koga god. Prigovora ima na način sprovođenja toga reda i zakona. Ulažem prigovor!
KAMENA USPAVANKA
Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni;
Uspavajte se, ko kamen nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.
Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.
Stevan Raičković
I prošao si svoj najteži ispit,ako je čovek u ogledalu tvoj prijatelj.
Jer na putu života možeš prevariti ceo svet i u prolazu će te ljudi tapšati po ramenu, ali će ti konačna plata biti bol srca i suze, ako si prevario čovjeka u ogledalu.
Kad genije noći na krilima sjajnim,
Krilima od vatre, preko reke minu,
...Nevidljiva voda ushićeno sinu,
I zapeva glasom bolnim i beskrajnim.
Kad ponoćni vetar pored gore gluhe
Prođe i otrese teški mrak sa granja,
Kao strasna pesma žudnog umiranja,
Ču se glas muzike iz trstike suhe.
Kad za poljem punim crne deteline,
Počeše vlašići da blede i slaze,
Mrtvo lišće poče da pada na staze,
I kao crn uzdah da izbi iz tmine.
Sad, u ovo dugo veče koje pati,
Cela moja duša zatreperi gola,
A čelom umornim od truda i bola,
Smrt je prešla rukom, mekom, kao mati.
Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno bogatstvo nego duhovno, mada je sasvim sigurno, da našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo.
E da, ponašamo se s vremenom kao da ćemo večno živeti.
Uostalom , i to je za diskusiju...Možda i živimo večno u nekom drugom obliku, možda to negde podsvesno znamo pa se zato tako i ponašamo.
Zar bi se religijsko verovanje u večni život održalo tako dugo da tu nema nešto...Naravno, to je posle nadograđeno i nadgrađeno, ali ono neko početno zrnce saznanja, neki nagoveštaj...
Ko zna? ("ah, niko ništa ne zna, krhko je znanje, možda je samo trak istine pao u me, a možda...")
Lady Di
SUDBINA
Sve nešto mislim, u pravu je Hese kada kaže da je heroj onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu, da ide dignute glave , itd, itd...
Ali, na šta me je to podsetilo!
Kada sam imala negde 12-13 godina, naišla je neka stara gatara i od nas dece tražila hleba, a za uzvrat će da nam gleda u dlan i da nam kaže SUDBINU. Svi smo bili zainteresovani, hleb se našao takođe, ali je nastala frka - ko će prvi! Nije šala, sada treba saznati šta te to čeka u životu!
E, to je hrabrost, zar ne?
Posle je bilo veselo jer je gatara bila toliko mudra ili osećajna ili pažljiva, a to je sve radila verovatno intuitivno, pa je svoja proročanstva prilagodila našem uzrastu. Uostalom, ko zna šta je ona videla, samo je htela da nas ohrabri i da nam pokaže da je to što nas čeka lepo, zanimljivo, uzbudljivo...
Sad mislim nešto, kada bih imala prilike zaista videti "sudbinu" unapred, da li bih imala hrabrosti za to?
