Ako bilo kad osetiš...

Ako bilo kad osetiš da mrtve stvari koje držiš

odjednom menjaju boju i počinju da dišu,

moraš ih sam završiti; niko ne može da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost

što izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,

u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava

meko i vlažno klatno tvoje uobrazilje.

Svako može da postavi tvoj osećajni skelet

i oko njega ovije tvoje najdivnije namere

i utisne u koru nemire tvoga uma - kao bore.

Ali, to je još uvek tebi dalek i neprirodan

način kroćenja večnosti.

Niko na svetu nije ti,

i zato niko ne može ni završiti tvoje delo.

Nikog nemoj da pitaš šta znači neko delo.

Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

Nikog nemoj da pitaš sta znači neka izložba.

Izložba nije ono što ti je pokazano.

Ti se pokazuješ njoj.

Dužnost je izložbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevaj

da ti objasni šta ti značiš.

Ako vec odlučiš da gledaš,

svaki put istu stvar vidi sasvim drukčije.

Ista je linija drugi put - nova linija.

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde

da imaš samo jedno čulo vida.

Koliko tvojih očiju nikada nije progledalo?

Koliko tvojih očiju, dok obuhvata ovo,

vidi i nešto ono, čega uopšte nisi svestan?

Koliko tvojih očiju nikada neće saznati

da su bile i - oči?

Ako se usudiš da stvaraš, moraš imati dokaza

da istu stvar još jednom dotičeš prvi put.

                                          Miroslav Antić