Samoća

Samoća je poput kiše,

U večeri iz mora se diže,

Iz ravnica pustih i dalekih stiže,

Ide u nebo, gde je uvek ima.

I tek sa neba pada po gradovima.

Pada pre nego svetlost je izašla,

kad ulice se okreću spram zore,

I kad se tela što nisu ništa našla,

Razočarano dele puna mora,

I kada ljudi što od mržnje gore,

U postelji jednoj moraju da noće.

Tad dolaze valovi samoće.

                               R.M.Rilke