Najsrećniji

Dođu tako trenuci kada počneš da drugačije čitaš reči koje si nekada čitao. Danas mi mnogo istinitije nego nekada zvuče ove Dučićeve misli:

" Najsrećniji je onaj čovek koji ume da se udubi onoliko u svoju sreću, kao što se drugi udube u svoju nesreću.

I da ne prespava celi noć misleći na svoju sreću, kao što bi uradio da mu se dogodila nesreća; i da onako isto zbog sreće drži u rukama glavu, i da uzvereno gleda u predmete oko sebe, i rasejano čuje sve što se oko njega govori, kao što se izbezumi čovek kome su potonule galije. I, najzad, da tu sreću sam ulepšava svojim mislima, i proširuje svojom ekstazom.

Mislim čak da treba i mnoge svoje sreće namerno izmišljati. Uobražavati ih; slikati ih na pesku ili po zidovima; pevati im, ili razgovarati o njima s kamenjem po putu.

Velika je pogreška čovekova, čak i beda, u tom što misli da je nesreća dublja nego sreća, i što ne ume da se eventualnom srećom hrabri, koliko se eventualnom nesrećom obeshrabruje."